Aleksitimija

/əˌlɛksəˈθaɪmiə/

[uredi na Vikipodacima]

Аleksitimija (od grčkog - "a"- nedostatak, "lexis"- reč, "thymos"- emocija), je pojam koji je prvi upotrijebio psihoterapeut Peter Emanuel Sifneos 1973. godine povezujući ga sa psihosomatskim bolesnicima, kako bi označio specifični deficit u procesuiranju i prepoznavanju vlastitih i tuđih emocija, razlikovanju različitih emocija,i razlikovanju emocija od telesnih osećaja.^[1]^[2]^[3]^[4] Međutim pojam se također odnosi na osiromašenu ekspresiju, verbalizaciju i regulaciju emocija, i skromnu imaginativnu sposobnost uz eksternalizaciju mišljenja.

Kako je dokazano da aleksitimija utiče na sposobnost i načine suočavanja sa zdravstvenim problemima, bitno je praviovremeno prepoznati bolesnike sa njenim karakteristikama, kako bi se tim osobama pravovremeno pružila (terapijska) podrška u svrhu ostvarivanja što povoljnijih ishoda lečenja i kvalitet svakodnevnog života.

Opšte informacije

Aleksitimija se kolokvijalno naziva i "emocionalna slepoća".^[2] Osobe s izraženim osobinama aleksitimije nisu potpuno "emocionalno slepe". One naime, otkrivaju svoja raspoloženja i opisuju ga jednostavnim terminima kao npr. "sretan", "tužan" i sl. No, teško ootkrivaju i diferenciraju emocije u pozadini tih raspoloženja zbog skromnih konstruktivnih mogućnosti konstruiranja njihovih mentalnih reprezentacija kao i slabijeg povezivanja s određenim događajima i sećanjima.^[5]^[6]

Smanjena emocionalnost ograničava mogućnost obrade emocija kroz fantazije, snove, kreativnost. Usled smanjenih mogućnosti empatiziranja i prepoznavanja tuđih emocija, oskudne facijalne ekspresije i sklonosti konformističkom ponašanju, ona negativno uiče na kvalite interakcije s drugim ljudima, otežavajući uspostavljanje i održavanje bliskosti (8,9). Osobe s ovim crtama u emocionalno intenzivnijim vezama zauzimaju krajnje zavisni, dominirajući ili pak nezainteresirani stav što je odraz nesigurnog stila privrženosti.^[6]^[7] Prema podacima iz literature upravo se nesigurna privrženost (eng. attachment) povezuje s aleksitimijom.^[7]

Uz afektivni deficit aleksitimiju karakterizira i kognitivni deficit koji se ogleda u konkretnom, logičnom procesu razmišljanja, s odsutnošću fantazija, kreativnosti, simbolike i izrazitom usmjerenošću na trivijalne detalje iz svakodnevnice.

Iz svega navedenog sproizilazi sa osobe sa znacima aleksitimije neretko "doimlju super prilagođene stvarnosti".^[8]

Podela

Aleksitimija se deli na primarnu i sekundarnu.^[9]

Primarna se aleksitimija kao osobina ličnosti formira najčešće u djetinjstvu kao posljedica infantilne traume ili genetske sklonosti i može predstavljati cjeloživotni rizik za nastanak psihosomatskih bolesti.^[9]^[10]
Sekundarna aleksitimija predstavlja pokušaj prilagodbe na stresne događaje u odrasloj dobi (npr. bolest) ili je posljedica organskog oštećenja mozga.^[9]
U nekih osoba aleksitimija se može razviti i uslijed simultanog djelovanja primarnih i sekundarnih dispozicijskih faktora.^[10] Unatoč brojnim poznatim specifičnim obilježjima, aleksitimija ne postoji kao zaseban klinički entitet u okviru važećih dijagnostičkih priručnika,^[11] (18,19). Riječ je zapravo o osobini ličnosti s nekoliko dimenzija, koja je povezana s višim rizikom razvoja brojnih tjelesnih i/ili psihičkih poremećaja. Stupanj njene ekspresije varira u različitih osoba, a najupotrebljavaniji mjerni instrument je Toronto Alexithymia Scale (TAS-20)^[12]^[13]^[14] TAS-20 meri tri dimenzije:
teškoće u identifikaciji osećaja,
teškoće u opisivanju osjećaja,
eksternalizaciju mišljenja.^[15]

Uz navedeni TAS, postoji niz drugih instrumenata (Bermond-Vorst alexitymia Questinnarie, Observer Alexithymia Scale, Kellnerˈs Emotional Inhibition Scale, Scored Archetypal Test 9, Levels of Emotional Awareness scale), ali se iste ređe upotrebljavaju.^[16] Prema nekim autorima, stepen ekspresije aleksitimije u osobe varira i u korelaciji je s telesnim stanjem i izloženošću stresu,^[17] dok je prema drugim autorima nepromenjiv.^[18]

Epidemiologija

Prevalencija aleksitimije u općoj populaciji kreće se oko 10%.^[19] Podaci iz literature ukazuju na oprečna istraživanja sobzirom na pol i dob.^[20] Naime, postoje istraživanja koja ne nalaze polne razlike, dok druga ukazuju na učestaliju pojavu aleksitimije u muškaraca.^[21]

Neke studije ukazuju na slabu povezanost aleksitimije i životne dobi,^[22] dok druge nalaze višu prevalenciju u određenim starosnim grupama.^[23]

Etiologija

Etiologija aleksitimije je heterogena i još uvek nedovoljno istražena i određena. Dosadašnja istraživanja ukazuju na abnormalnosti u:

građi i funkciji određenih anatomskih struktura mozga,
genetskoj predispoziciji
uticaju psiholoških faktora.

Niz istraživanja kao mogući uzrok navodi patoanatomski moždani supstrat u vidu promene/oštećenja neuroanatomskih struktura i puteva uključenih u istraživanja ujljučuju:

smanjenje volumena sive supstance,^[24]
funkcionalno oštećenje prednjeg cingularnog korteksa,^[25]
deficit interhemisferičnog prijenosa corpusa calosuma.^[26]
funkcionalno oštećenje kaudatnih i frontostrijatalnih neuronskih krugova,^[27]
redukcija sive supstance u prednjem temporalnom režnju,^[24]
funkcionalno oštećenje desne hemisfere,^[27]
oštećenje anteriornog dela insule.^[28]

Molekularna genetika povezuje određene genske polimorfizme i njihovu interakciju sa nastankom aleksitimije, polazeći od prtetpostavki iz recentne literature koja navodi mogući doprinos polimorfizama gena za neurotropni faktor (BDNF) i dopaminski receptor,^[29] enzime koji učestvuju u metabolizmu dopamin,^[30] serotoninski transporter,^[31] i serotoninski receptor.^[32] U kontekstu psiholoških faktora, Krystal nastanak aleksitimije povezuje s pretrpljenom psihičkom traumom, koja u detinjstvu rezultovala poremećenim emocionalnim razvojem, a u odrasloj dobi regresijom emocionalno-misaone funkcije. Dakle, pojedinac gubi mogućnost integracije svojih afekata i pokušava ih blokirati u nastojanju da se zaštiti od njihova preplavljujućeg učinka.

McDougall smatra da se sva deca rađaju s izraženim osobinama aleksitimije, da u početku o svojim emocijama uče na temelju roditeljske refleksije njihovih facijalnih ekspresija, te da je aleksitimija u odraslih samo ostatak infantilne organizacije psihe.^[33] I drugi se autori slažu da na pojavu i razvoj aleksitimije utieče kvalitet interakcija između deteta i drugih.^[33] Važnost privrženosti (engl. attachmenta) neizostavna je u svladavanju veštine regulacije emocija.^[34] Dakle, aleksitimiju se može posmatrati i kao sindrom za čiji je nastanak odgovorna interakcija čitavog niza različitih etioloških faktora.^[35]

Terapija

Osobe sa aleksitimijom u psihoterapijski proces većinom ulaze na nagovor člana porodice ili svojih porodičnih lekara, a malo kad svojom vlastitom inicijativom.^[36] Neki istraživači predlažu suportivnu psihoterapiju, posebno u tretmanu primarne aleksitimije.^[3] Pored suportivnih, može se primenjivati i kognitivno-bihevioralna psihoterapija, autogeni trening te biofeedback.^[36]

U tretmanu sekundarne aleksitimije moguće je primjenjivati i modifikovanu psihodinamsku psihoterapiju. Krystal napominje da one vrste psihoterapije koja izazivaju anksioznost mogu voditi pogoršanju kod osoba sa značajnijom aleksitimijom koje ujedno boluju od psihosomatskih bolesti pa je iste potrebno modifikovati.^[8]

Osim individualne, može se primjenjivati i grupna psihoterapija.^[36] Prema Swilleru,^[36] osobe sa karakteristikama aleksitimije nemaju gotovo nikakvu sposobnost da koriste vlastiti transfer u terapijskom procesu. Njihov transfer proizlazi iz infantilnog receptivnog stanja uma pa se uglavnom svodi na očekivanja da terapeut po klasičnom medicinskom modelu reši njihove probleme i izleči.^[8] Osim toga, u individualnoj terapiji odnos terapeuta i bolesnika je mnogo intenzivniji, i emocionalno zahtjevniji nego u grupi gde bolesnik zauzima mnogo rasterećeniju ulogu u odnosu na ostale članove, što se ogleda u manjoj potrebi da "beži" u somatizacije ili odustane od terapije.^[36] Neki autori smatraju da je inhibicija afekta potencijalno objašnjenje uspeha psihoterapijskog procesa kod sekundarne aleksitimije i pratećih psihosomatskih tegoba, dok kognitivne deficite u primarnoj aleksitimiji vidi kao odgovor na njenu rezistenciju.^[37]

Izvori

^ Kocijan-Lovko S. Povezanost aleksitimije i osobina temperamenta s polimorfizmom gena za serotoninski transporter (disertacija). Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Stomatološki fakultet; 2015.
^ ^а ^б Lane RD, Ahern GL, Schwartz GE; et al. (1997). „Is alexithymia the emotional equivalent of blindsight?”. Biol Psychiatry. 42: 834—44. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ ^а ^б Nemiah JC, Freyberger H, Sifneo PE. Alexithymia: A view of the psychosomatic process. In O. W. Hill (Ed.). Modern trends in psychosomatic medicine. 3: 430—9. 1976. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ Bagby RM, Quilty LC, Taylor GJ; et al. (2009). „Are there subtypes of alexithymia?”. Pers Individ Dif. 47: 416—8. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). ; Sifneos PE. Alexithymia: Past and present. Am J Psychiatry. 153: 137—42. 1996. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ Willemsen, R.; Roseeuw, D.; Vanderlinden, J. (2008). „Alexithymia and dermatology: The state of the art”. International Journal of Dermatology. 47: 903—10. .
^ ^а ^б Kušević Z, Marušić K. Povezanost aleksitimije i morbiditeta. Liječnički vjesnik. 136 44–8.
^ ^а ^б Craparo G, Magnano P, Zapparrata MV et al. Coping, attachment style and resilience: the mediating role of alexithymia. Mediterranean Journal of Clinical Psychology. 2018; 6(1).
^ ^а ^б ^в Krystal, H. (1979). „Alexithymia And Psychotherapy”. Am J Psychother. 33: 17—31.
^ ^а ^б ^в Messina, A.; Beadle, J. N.; Paradiso, S. (2014). „Towards a classification of alexithymia: primary, secondary and organic”. J Psychopathol. 20: 39—49. .
^ ^а ^б Becerra R, Amos A, Jongenelis S (2002). „Organic alexithymia: a study of acquired emotional blindness”. Brain Inj. 16: 633—45. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ Jukić V, Arbanas G. Dijagnostički i statistički priručnik za duševne poremećaje; DSMV. Jastrebarsko: Naklada Slap; 2014.
^ Bagby RM, Parker JDA, Taylor GJ. The 20-item toronto-alexithymia-scale.1. item selection and cross-validation of the factor structure. J Psychosom Res. 38: 23—32. 1994. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ Bagby RM, Taylor GJ, Parker JDA. The 20-item Toronto-alexithymia-scale.2. convergent, discriminant, and concurrent validity. J Psychosom Res. 38: 33—40. 1994. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ Taylor GJ, Bagby RM, Parker JDA. The 20-Item Toronto Alexithymia Scale - IV. „Reliability and factorial validity in different languages and cultures”. J Psychosom Res. 55: 277—83. 2003. .).
^ Preece D, Becerra R, Robinson K, et al., Assessing Alexithymia: Psychometric Properties and Factorial Invariance of the 20-Item Toronto Alexithymia Scale in Nonclinical and Psychiatric Samples. J Psychopathol Behav Assess. 40: 276—87. 2018. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ Vorst HCM; Bermond, B. (2001). „Validity and reliability of the Bermond-Vorst Alexithymia Questionnaire”. Pers Individ Dif. 30: 413—34.
^ Fukunishi, I.; Koyama, I.; Tobimatsu, H. (1995). „Psychological accceptance and alexithymia in spinal cord injury patients”. Psychol Rep. 75: 475—81. .
^ Zeitlin SB, McNally RJ, Cassiday HL (1993). „Alexithymia in victims of sexual assault: An effect repeated traumatization”. Am J Psychiatry. 150: 661—3. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ Franz M, Popp K, Schaefer R, Sitte W, Schneider C, Hardt J; et al. (2008). „Alexithymia in the German general population”. Soc Psychiatry Psychiatr Epidemiol. 43: 54—62. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ Tselebis A, Kosmas E, Bratis D; et al. (2010). „Prevalence of alexithymia and its association with anxiety and depression in a sample of Greek chronic obstructive pulmonary disease (COPD) outpatients”. Ann Gen Psychiatry. 9: 16. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ Salminen JK, Saarijärvi S, Ăäelä E, Toikka T, Kauhanen J (1999). „Prevalence of alexithymia and its association with sociodemographic variables in the general population of Finland”. J Psychosom Res. 46: 75—82. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ Moriguchi Y, Maeda M, Igarashi T; et al. (2007). „Age and gender effect on alexithymia in large, Japanese community and clinical samples: a cross-validation study of the Toronto Alexithymia Scale (TAS-20)”. Biopsychosoc Med. 1: 7. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
^ Lane, R. D.; Sechrest, L.; Riedel, R. (1998). „Sociodemographic correlates of alexithymia”. Compr Psychiatry. 39: 377—85. .
^ ^а ^б Borsci, G.; Boccardi, M.; Rossi, R.; et al. (2009). „Alexithymia in healthy women: a brain morphology study”. J Affect Disord. 114: 208—15. .
^ Heinzel A, Minnerop M, Schäfer R; et al. (2012). „Alexithymia in healthy young men: a voxelbased morphometric study”. J Affect Disord. 136: 1252—6. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ Tabibnia G, Zaidel E. Alexithymia, interhemispheric transfer, and right hemispheric specialization: a critical review. Psychother Psychosom. 74: 81—92. 2005. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ ^а ^б Bagby RM, Quilty LC, Taylor GJ; et al. (2009). „Are there subtypes of alexithymia?”. Pers Individ Dif. 47: 416—8. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). ; Sifneos PE. Alexithymia: Past and present. Am J Psychiatry. 153: 137—42. 1996. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ Hogeveen, J.; Bird, G.; Chau, A.; et al. (2016). „Acquired alexithymia following damage to the anterior insula”. Neuropsychologia. 82: 142—8.
^ Walter, N. T.; Montag, C.; Markett, S. A.; et al. (2011). „Interaction Effect of Functional Variants of the BDNF and DRD2/ANKK1 Gene Is Associated With Alexithymia in Healthy Human Subjects”. Psychosom Med. 73: 23—8. .
^ Koh, M. J.; Kang, J. I.; Namkoong, K.; et al. (2016). „Association between the Catechol-OMethyltransferase (COMT) Val¹⁵⁸Met Polymorphism and Alexithymia in Patients with Obsessive-Compulsive Disorder”. Yonsei Med J. 57: 721—7. .
^ Kano M, Mizuno T, Kawano Y, et.al (2012). „Serotonin transporter gene promoter polymorphism and alexithymia”. Neuropsychobiology. 65: 76—82. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^ Gong P, Liu J, Li S et al. Serotonin receptor gene (5-HT1A) modulates alexithymic characteristics and attachment orientation. Psychoneuroendocrinology 204. 50 274–9.
^ ^а ^б Mc Dougall J. Alexithymia: A psychoanalytic Viewpoint. Psychother Psychosom. 38: 81—90. 1982. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ Cassidy, J. (1994). „Emotion regulation: Influences of attachment relationships”. Monogr Soc Res Child Dev. 59: 228—49.
^ Montebarocci, O.; Codispoti, M.; Baldaro, B.; et al. (2004). „Adult attachment style and alexithymia”. Pers Individ Dif. 36: 499—507. .
^ ^а ^б ^в ^г ^д Swiller, Hillel I. (1988). „Alexithymia: Treatment Utilizing Combined Individual and Group Psychotherapy”. Int J Group Psychoter. 38: 47—61. doi:10.1080/00207284.1988.11491084. .
^ Majić G. Funkcioniranje obitelji djeteta s recidivirajućom abdominalnom boli neorganskog porijekla (disertacija). Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Medicinski fakultet; 2011.

Literatura

Krystal H (1988). Integration and Self Healing: Affect, Trauma, Alexithymia. Hillsdale, NJ: The Analytic Press. ISBN 978-0-88163-070-1.
McDougall J (1989). Theaters of the Body: A Psychoanalytic Approach to Psychosomatic Illness. Norton. ISBN 978-0-393-70082-4.
McDougall J (1985). Theaters of the Mind: Truth and Illusion on the Psychoanalytic Stage. New York: Basic Books. ISBN 978-0-946960-70-5.
Nemiah JC, Freyberger H, Sifneos PE (1970). „Alexithymia: A View of the Psychosomatic Process”. Ур.: Hill O. Modern Trends in Psychosomatic Medicine. 3. стр. 430—439.
Taylor GJ, Bagby RM, Parker JD (1997). Disorders of Affect Regulation: Alexithymia in Medical and Psychiatric Illness. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45610-4.